Поводом обележавања 31. јануара, Дана града Врања, у галеријском простору Позоришта „Бора Станковић“ у Врању је 30. jануара 2023. године отворена изложба „Ево мене, ето вас“, на чијим се паноима може испратити период српске историје од пада под Османску власт па до 1867. године, тј. до формирања прве Скупштине у тада престоном граду Краљевине Србије, Крагујевцу. Изложбу су у Врању приредили Историјски архив „31. јануар“ Врање и Историјски архив Шумадије у Крагујевцу, а аутори изложбе су Славко Степановић и Ненад Карамијалковић, архивисти Историјског архива Шумадије.

Присутне је на отварању изложбе поздравио директор врањског архива Боривоје Манасијевић и у одсуству аутора говорио о самој поставци, да би потом изложбу отворио др Дејан Тричковић, председник Скупштине града Врања.

Снимак са отварања изложбе можете погледати кликом на следећи линк: https://www.youtube.com/watch?v=Iq_ZLwmBbuY

 

Историјски архив у Врању су 24. јануара, у оквиру „Светосавске недеље 2023.“, обишли ученици Гимназије „Бора Станковић“ у Врању и основних школа „1. мај“ из Горњег Вртогоша и „Вук Караџић“ из Врања и упознали се са радом наше установе и архивским благом које наша установа чува.

Посетиоце је најпре поздравио директор установе Боривоје Манасијевић, да би потом о установи, најважнијим документима која она чува, начину пријема, чувања и обраде архивске грађе говорили архивски саветник Бранка Јаначковић, виши архивиста Милена Јовановић и архивски саветник Мирољуб Стојчић.

Догађај је, у програму који је уживо емитован у оквиру Јутарњег програма, пропратила регионална Радио Телевизија Врање.

Професоре који су водили групе, као и децу која су најбрже одговорила на постављено питање из области локалне историје директор Архива даривао је књигама у издању наше установе.

Захваљујемо на посети и позивамо и остале образовне установе да нас посете.

Снимак догађаја можете погледати кликом на следећи линк: https://www.youtube.com/watch?v=Ix_iZp9weDk

 

Реаговање директора Државног архива Србије

ЈУНАК ГЛАВНОГ ИЛИ СПОРЕДНОГ КОЛОСЕКА?

 

Историчар Предраг Марковић изјавио је да „држава Србија има једну од најгорих архивских политика у Европи”. Могуће је да зато Предраг Марковић за целу своју каријеру историчара има занемарљиво истраживачко искуство у Архиву Србије – од дипломирања до данас гледао је само један регистар, али није истраживао архивску грађу. Дакле, доктор историје, директор Института за савремену историју и вероватно медијски најчешће ангажовани историчар, никада није имао истраживачког додира са архивском грађом у Државном архиву Србије. Ни са оном из 19. века, ни са оном из 20. века, нити са грађом коју БИА предаје Архиву од 2004. године. Толико о ауторитету Предрага Марковића да говори и пише о архивима. Бројним бившим и садашњој генерацији архивиста он је непозната особа као истраживач.

Према наводима портала Nova.rs Предраг Марковић је оцену да „држава Србија има једну од најгорих архивских политика у Европи” изнео у свом предговору за књигу Голи оток – историја, аутора Мартина Превишића, хрватског историчара, професора и „nositelja kolegija Hrvatskog vojnog učilišta dr Franjo Tuđman” у Загребу, како пише у његовој биографији. Марковић је писац предговора за тему којом се никада није истраживачки бавио иако у Србији постоје историчари који имају вредне радове на тему Голог отока и ИБ-а. Хрватски историчар је, ипак, изабрао Предрага Марковића за тај задатак, можда према неком другом критеријуму, свакако не према научном.

На основу онога што је Марковић изјавио и/или написао, види се да није добро упознат са оним о чему пише, а изгледа да је површно читао и моје саопштење под насловом Можда не знате. У Државном архиву Србије никада ниједном кориснику није забрањено фотокопирање архивске грађе коју је истражио. Дакле, груба лаж Предрага Марковића је да се у Архиву забрањује фотокопирање. Такође, никада никоме није ускраћено да користи одређени документ са образложењем да угрожава државну безбедност, као што тврди Марковић, јер таквих докумената у доступној грађи и нема. То је још једна груба лаж Предрага Марковића. Лаж је и да Архив својевољно даје или ускраћује грађу корисницима. 

Ако закони не ваљају и ако је архивска политика у Србији „једна од најгорих у Европи”, како то тврди историчар Предраг Марковић – ко је одговоран? Да ли то Марковић прозива самог себе с обзиром на његову високу партијску функцију?

На основу онога што је изјавио и/или написао у књизи хрватског историчара (књиге још нема у продаји) види се да Марковић не разуме ни шта је архивска политика. Није архивска политика само однос државе према грађи служби безбедности у социјалистичком периоду историје Србије. Државни архив Србије чува архивску грађу из више векова, међу њом и документа која истражује у Османском архиву у Истанбулу и њене скенове похрањује у свом депоу. Марковићу вероватно није познато да архивску политику у држави Србији чини и истраживање архивске грађе значајне за историју Србије која се налази у страним архивима, затим сређивање и заштита архивске грађе српског порекла ван граница Србије, која се најчешће налази у тамошњим архивима српских православних црквених општина, епархија и при црквама и манастирима. Архивски стручњаци и сарадници Државног архива Србије све то раде у Истанбулу, Москви, Венецији, Трсту, Дубровнику, Сентандреји, Бечу, Лондону, Шибенику, Сарајеву... Архивску политику сачињавају и издања, изложбе и међународна сарадња више од 30 архива у Србији. Зар 20 томова Историје српске дипломатије, објављених у последњих неколико година у издању Државног архива Србије није део архивске политике у држави Србији? Затим, 5 томова зборника докумената о Првом светском рату, 4 тома зборника докумената из руских и српских архива објављених заједно са руским архивима под називом Москва–Србија, Београд–Русија од 16. до 20. века, па студијске изложбе у Београду, Ватикану, Риму, Љубљани, Трсту, Фиренци, са престижним двојезичним каталозима богатог садржаја и завидне визуелности: Култура Срба у Трсту 1751–1914, Култура Срба у Дубровнику 1790–2010, Србија и Света Столица 1878–1914, Краљевина Србија и Краљевина Италија, Србија и Срби у османским документма 15–19. век, Црква Светог Спиридона у Трсту, Људи Светог Спиридона (са италијанским установама културе), Српски манастири и цркве на Косову и Метохији... Пажњу завређују и предавања архивиста у иностранству.

Архивску политику чини и приређивање изложби за председнике и премијере страних држава приликом посета нашој држави које Државни архив Србије, на подстицај председника Александра Вучића, приређује у Палати Србија.  

Посебно наглашавам да архивску политику државе Србије чини и одбрана међународних архивских стандарда о недељивости архивских фондова у процесу међународне сукцесије архивске грађе која се чува у Архиву Југославије. Познато је да се Хрватска и остале бивше југословенске републике залажу за поделу оригиналне архивске грађе, што није у складу са међународним стандардима.

Све то и још много тога чини архивску политику државе Србије, о чему је, изгледа, Предраг Марковић потпуно стручно необавештен а узима себи за право да је оцењује, па још да произвољности и нетачности о држави Србији и њеној архивској политици пише у предговору за књигу хрватског историчара (ако је тачан навод на порталу Nova.rs). Штета по књигу.

За разлику од Предрага Марковића, ја архивску политику државе Србије не упоређујем са архивском политиком коју спроводи Хрватски државни архив у Загребу и његов директор Динко Чутура. На интернету још увек може да се погледа снимак из Хрватског државног архива са промоције књиге Стјепана Лозе, на којој се говорило о геноциду Срба над Хрватима у НДХ. Далеко било такве архивске политике! Упркос томе, за Марковића таква архивска политика није најгора у Европи. Историчар не би смео да изостави ту чињеницу у оценама архивских политика. Што се тиче архивске политике државе Србије у целини и програмске политике Државног архива Србије ја је одмеравам и упоређујем са архивима у Вашингтону, Лондону, Паризу, Москви, Истанбулу…     

На крају, оно за један регистар као целокупно истраживачко искуство Предрага Марковића у Државном архиву Србије, ако је неко посумњао – истина је. Проверљива. У Државном архиву Србије постоје евиденције корисника и коришћене архивске грађе. Евиденције су, такође, законска обавеза, јер архиви су саткани од евиденција, с обзиром на то да је сваки документ у архивском депоу покретно културно добро, независно од садржаја документа. Захваљујући тим евиденцијама, Архив је објавио три тома књиге Истраживачи Архива Србије, којима је обухваћен списак свих истраживача од 1901. до 1945. године, са пописом грађе и тема за коју је коришћена. У припреми су и наредни томови, па ће се у неком од њих наћи и име Предрага Марковића, заслужено гледањем једног регистра 2012. године.

Било би занимљиво да у неком од јутарњих или вечерњих програма на разним телевизијама неко од водитеља програма у току „Пеђиних” ћаскања о дискриминацији Албанаца са Косова, случајном бомбардовању Србије 1944. године, кафанском учењу историје или о томе да „држава Србија има најгору архивску политику у Европи”, приупита доктора историје и директора Института за савремену историју једно од најједноставнијих питања, чак и за истраживаче почетнике – како се у архиву попуњава реверс за наручивање архивске грађе за истраживање? Да ли би то можда било једно од тежих питања за доктора историје и директора Института?

Када понекад чујем неку јавну изјаву др Предрага Марковића или бацим поглед на нешто што је у штампи објавио, увек сетим се речи једног песника о јунаку споредног колосека.    

Др Мирослав Перишић

На позив директора Државног архива Србије, др Мирослава Перишића, у Државном архиву Србије, 14. децембра 2022. године, у склопу обележавања Дана архива у Србији одржан је састанак директора свих архива у Србији. Разговаралo се о разним изазовима који стоје пред архивистима и о примени Закона о архивској грађи и архивској делатности и Закона о електронској управи и начинима његове примене. Представници Државног архива Србије упознали су директоре архива у Србији са изазовима увођења електронске писарнице и електронског архива. Такође, разматрани су и проблеми архива и архивске делатности у архивима који су у матичности Државног архива Србије.

Састанку су присуствовали директори: др Небојша Кузмановић из Архива Војводине, Марко Марковић из Архива Косова и Метохије, Љиља Радоњић из Историјског архива Бела Црква, Бојана Савчић из Међуопштинског историјског архива Ваљево, Боривоје Манасијевић из Историјског архива „31. јануар" Врање, Велибор Тодоров из Историјског архива „Тимочка Крајина" Зајечар, Мирјана Баста из Историјског архива Зрењанин, Милан Јаковљевић из Историјског архива „Средње Поморавље" Јагодина, Сања Живковић из Историјског архива Шумадије, Крагујевац, Весна Милојевић из Историјског архива Краљево, Ненад Соколовић из Историјског архива Крушевац, Марија Лазаревић из Историјског архива Лесковац, Ненад Војиновић из Историјског архива Неготин, Снежана Радовић из Историјског архива Ниш, Ранко Марковић  из Историјског архива Пећ, др Јасмина Николић из Историјског архива Пожаревац, Милан Стојановић  из Историјског архива „Топлице" Прокупље, Иштван Фодор Млађи из Историјског архива Сента, Неда Мирић из Историјског архива у Смедереву, Снежана Савић из Aрхива „Верослава Вељашевић“ Смедеревска Паланка, Наташа Стојановић из Историјског архива Сомбор, Жељко Марковић из Историјског архива Ужице, Лела Павловић из Међуопштинског историјског архива за град Чачак и општине Горњи Mилановац и Лучани.  У име директора Историјског архива Београда мр Драгана Гачића састанку је присуствовала Јелена Николић, а у име Славице Станковић, директорке Међуопштинског историјског архива „Шабац“ Раде Петровић.

Традиционално на Дан архива у Србији додељене су „Златне архиве” Фондације Александра Арнаутовића коју су установиле његове кћерке Маргерита и Анђица Арнаутовић, ради трајног чувања и неговања успомене на др Александра Арнаутовића управника Државне архиве (1939–1941). Образложење Комисије прочитала је Нада Петровић, председница Комисије, а награде је уручила Јелица Рељић, архивски саветник Државног архива Србије, заступник Фондације. Овогодишњи добитници су др Јасмина Живковић, архивски саветник Историјског архива Пожаревац и др Татјана Кикић, дугогодишњи архивски саветник Државног архива Србије, руководилац Архиве Агенције за привредне регистре.

Обележавању Дана архива у Србији присуствовали су: државни секретар у Министарству културе Миодраг Ивановић, Данијела Ванушић, помоћник министра културе за културно наслеђе и дигитализацију, директор Државног архива Републике Северне Македонијe др Емил Крстески и др Гоце Стојановски руководилац Архива у Битољу, чланови Управног и Надзорног одбора Државног архива Србије, чланови Управног одбора и Комисије за доделу „Златне архиве“ Фондације Александра Арнаутовића, чланови Управног одбора и Жирија за доделу Годишње награде Ђурђа И. Јеленића, директори архива у Србији и многобројне колеге.

 

 

Поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату, у Галерији Народног музеја у Врању отворена је изложба "Сурдулички мученици”, чији су аутори Горан Судимац, архивист Државног архива Србије и Предраг Стојковић, архивист Историјског архива "31. јануар" у Врању. Сарадница на овој изложби је Сузана Петровић, виши архивиста врањског архива, а реализацију изложбе подржало је Министарство културе и информисања Републике Србије.

Присутне је најпре поздравио директор Архива у Врању Боривоје Манасијевић, да би потом о самој поставци говорио један од аутора, Предраг Стојковић. Пригодном беседом изложбу је отворио председник Скупштине града Врања др Дејан Тричковић.

 

 
 

Инфо

Aдреса: Партизанска 17/a 
Tелефон:017/ 423-334, 017/417-042
E-маил:
 istarhivvr@gmail.com 
Инстаграм:@аrhivvranje

Пријава на мејл листу