Реаговање директора Државног архива Србије
ЈУНАК ГЛАВНОГ ИЛИ СПОРЕДНОГ КОЛОСЕКА?
Историчар Предраг Марковић изјавио је да „држава Србија има једну од најгорих архивских политика у Европи”. Могуће је да зато Предраг Марковић за целу своју каријеру историчара има занемарљиво истраживачко искуство у Архиву Србије – од дипломирања до данас гледао је само један регистар, али није истраживао архивску грађу. Дакле, доктор историје, директор Института за савремену историју и вероватно медијски најчешће ангажовани историчар, никада није имао истраживачког додира са архивском грађом у Државном архиву Србије. Ни са оном из 19. века, ни са оном из 20. века, нити са грађом коју БИА предаје Архиву од 2004. године. Толико о ауторитету Предрага Марковића да говори и пише о архивима. Бројним бившим и садашњој генерацији архивиста он је непозната особа као истраживач.
Према наводима портала Nova.rs Предраг Марковић је оцену да „држава Србија има једну од најгорих архивских политика у Европи” изнео у свом предговору за књигу Голи оток – историја, аутора Мартина Превишића, хрватског историчара, професора и „nositelja kolegija Hrvatskog vojnog učilišta dr Franjo Tuđman” у Загребу, како пише у његовој биографији. Марковић је писац предговора за тему којом се никада није истраживачки бавио иако у Србији постоје историчари који имају вредне радове на тему Голог отока и ИБ-а. Хрватски историчар је, ипак, изабрао Предрага Марковића за тај задатак, можда према неком другом критеријуму, свакако не према научном.
На основу онога што је Марковић изјавио и/или написао, види се да није добро упознат са оним о чему пише, а изгледа да је површно читао и моје саопштење под насловом Можда не знате. У Државном архиву Србије никада ниједном кориснику није забрањено фотокопирање архивске грађе коју је истражио. Дакле, груба лаж Предрага Марковића је да се у Архиву забрањује фотокопирање. Такође, никада никоме није ускраћено да користи одређени документ са образложењем да угрожава државну безбедност, као што тврди Марковић, јер таквих докумената у доступној грађи и нема. То је још једна груба лаж Предрага Марковића. Лаж је и да Архив својевољно даје или ускраћује грађу корисницима.
Ако закони не ваљају и ако је архивска политика у Србији „једна од најгорих у Европи”, како то тврди историчар Предраг Марковић – ко је одговоран? Да ли то Марковић прозива самог себе с обзиром на његову високу партијску функцију?
На основу онога што је изјавио и/или написао у књизи хрватског историчара (књиге још нема у продаји) види се да Марковић не разуме ни шта је архивска политика. Није архивска политика само однос државе према грађи служби безбедности у социјалистичком периоду историје Србије. Државни архив Србије чува архивску грађу из више векова, међу њом и документа која истражује у Османском архиву у Истанбулу и њене скенове похрањује у свом депоу. Марковићу вероватно није познато да архивску политику у држави Србији чини и истраживање архивске грађе значајне за историју Србије која се налази у страним архивима, затим сређивање и заштита архивске грађе српског порекла ван граница Србије, која се најчешће налази у тамошњим архивима српских православних црквених општина, епархија и при црквама и манастирима. Архивски стручњаци и сарадници Државног архива Србије све то раде у Истанбулу, Москви, Венецији, Трсту, Дубровнику, Сентандреји, Бечу, Лондону, Шибенику, Сарајеву... Архивску политику сачињавају и издања, изложбе и међународна сарадња више од 30 архива у Србији. Зар 20 томова Историје српске дипломатије, објављених у последњих неколико година у издању Државног архива Србије није део архивске политике у држави Србији? Затим, 5 томова зборника докумената о Првом светском рату, 4 тома зборника докумената из руских и српских архива објављених заједно са руским архивима под називом Москва–Србија, Београд–Русија од 16. до 20. века, па студијске изложбе у Београду, Ватикану, Риму, Љубљани, Трсту, Фиренци, са престижним двојезичним каталозима богатог садржаја и завидне визуелности: Култура Срба у Трсту 1751–1914, Култура Срба у Дубровнику 1790–2010, Србија и Света Столица 1878–1914, Краљевина Србија и Краљевина Италија, Србија и Срби у османским документма 15–19. век, Црква Светог Спиридона у Трсту, Људи Светог Спиридона (са италијанским установама културе), Српски манастири и цркве на Косову и Метохији... Пажњу завређују и предавања архивиста у иностранству.
Архивску политику чини и приређивање изложби за председнике и премијере страних држава приликом посета нашој држави које Државни архив Србије, на подстицај председника Александра Вучића, приређује у Палати Србија.
Посебно наглашавам да архивску политику државе Србије чини и одбрана међународних архивских стандарда о недељивости архивских фондова у процесу међународне сукцесије архивске грађе која се чува у Архиву Југославије. Познато је да се Хрватска и остале бивше југословенске републике залажу за поделу оригиналне архивске грађе, што није у складу са међународним стандардима.
Све то и још много тога чини архивску политику државе Србије, о чему је, изгледа, Предраг Марковић потпуно стручно необавештен а узима себи за право да је оцењује, па још да произвољности и нетачности о држави Србији и њеној архивској политици пише у предговору за књигу хрватског историчара (ако је тачан навод на порталу Nova.rs). Штета по књигу.
За разлику од Предрага Марковића, ја архивску политику државе Србије не упоређујем са архивском политиком коју спроводи Хрватски државни архив у Загребу и његов директор Динко Чутура. На интернету још увек може да се погледа снимак из Хрватског државног архива са промоције књиге Стјепана Лозе, на којој се говорило о геноциду Срба над Хрватима у НДХ. Далеко било такве архивске политике! Упркос томе, за Марковића таква архивска политика није најгора у Европи. Историчар не би смео да изостави ту чињеницу у оценама архивских политика. Што се тиче архивске политике државе Србије у целини и програмске политике Државног архива Србије ја је одмеравам и упоређујем са архивима у Вашингтону, Лондону, Паризу, Москви, Истанбулу…
На крају, оно за један регистар као целокупно истраживачко искуство Предрага Марковића у Државном архиву Србије, ако је неко посумњао – истина је. Проверљива. У Државном архиву Србије постоје евиденције корисника и коришћене архивске грађе. Евиденције су, такође, законска обавеза, јер архиви су саткани од евиденција, с обзиром на то да је сваки документ у архивском депоу покретно културно добро, независно од садржаја документа. Захваљујући тим евиденцијама, Архив је објавио три тома књиге Истраживачи Архива Србије, којима је обухваћен списак свих истраживача од 1901. до 1945. године, са пописом грађе и тема за коју је коришћена. У припреми су и наредни томови, па ће се у неком од њих наћи и име Предрага Марковића, заслужено гледањем једног регистра 2012. године.
Било би занимљиво да у неком од јутарњих или вечерњих програма на разним телевизијама неко од водитеља програма у току „Пеђиних” ћаскања о дискриминацији Албанаца са Косова, случајном бомбардовању Србије 1944. године, кафанском учењу историје или о томе да „држава Србија има најгору архивску политику у Европи”, приупита доктора историје и директора Института за савремену историју једно од најједноставнијих питања, чак и за истраживаче почетнике – како се у архиву попуњава реверс за наручивање архивске грађе за истраживање? Да ли би то можда било једно од тежих питања за доктора историје и директора Института?
Када понекад чујем неку јавну изјаву др Предрага Марковића или бацим поглед на нешто што је у штампи објавио, увек сетим се речи једног песника о јунаку споредног колосека.
Др Мирослав Перишић
